Обилазак изложбе „De Rembrandt a Gauguin a Picasso” у Риминију

Колектив Уметничке школе посетио је средином марта изложбу „De Rembrandt a Gauguin a Picasso” у Риминију, Италија.

Свој поглед на ово путовање изнела нам је колегиница Бранкица Чкоњевић у тексту који је објављен у листу „Данас” 12.4.2010.


Римини, од Цезара до Фелинија 

Затегнуто море оивичено бескрајном линијом пучине и километрима дугом пешчаном плажом. Обала сама, пуста. Блаженство! Јутарња шетња, море које ћути, сунце. Поглед на другу страну обале - дуго шеталиште и низ хотела. Крећем у потрагу за књижаром... 

Аутор: Бранкица Чкоњевић
Извор: Данас
 

Гледам фотографије. Италија. Римини. И опет усхићење. Јаки утисци, мириси, боје, мелодичност језика, укус вина, еспреса, сладоледа, лепота мора, потпуна синестетичност. Била сам у Риминију пре неколико година, у граду, у чијој је близини, како предање каже, прешавши Рубикон Цезар изговорио Аlea iacta est (Коцка је бачена), у граду где је рођен Федерико Фелини.

И овог пролећа сам путовала да бих погледала изложбу
„De Rembrandt a Gauguin a Picasso”, у лепом простору Kастело Сисмондо. Римини ме је дочекао, још лепши.

Јутро.

Затегнуто море оивичено бескрајном линијом пучине и километрима дугом пешчаном плажом. Обала сама, пуста. Блаженство! Јутарња шетња, море које ћути, сунце. Поглед на другу страну обале - дуго шеталиште и низ хотела. Крећем у потрагу за књижаром у којој сам пре неколико година купила малу збирку сонета. Памтим ту књижару у којој су цене књига биле такве да нисам имала проблем да их купим. Тај осећај је био потпуно другачији у односу на дилеме када уђем у наше књижаре. Нашла сам је. И опет исти утисак. И опет купљена књига.

Овде је Фелини снимао Амаркорд. Док ходам као да видим долазак пролећних „маца“ из филма. И чујем Фелинијеву реченицу из једног интервјуа: „Треба прихватити прошлост како бисмо што свесније живели садашњост.“ И свесна сам тога. И срећна. Одлазим једном од попречних улица до старог Риминија. Чисте улице, тесне, калдрмисане. Музика из ресторана, гласни Италијани. Излози светли, велики. Пијем еспресо у малом ресторану, у башти, иако је прохладно, уз столове се налазе мале плинске пећи, необичне, шире пријатну топлоту. За суседним столовима Италијани, на паузи, уљуђени, насмејани. Опет јасан осећај среће!

Подне.

Kастело Сисмондо. Стојим у дугом реду, чекам да оставим ствари. Забрањено је било шта унети, осим улазнице за изложбу. Изложено је 65 оригиналних уметничких дела из Музеја лепих уметности у Бостону, који се реновира. Изложба у Риминију је од октобра до краја марта, али је због великог интересовања продужена и користим ту прилику. Посматрам дела најпознатијих сликара. Осим Рембрантовим, Гогеновим и Пикасовим, дивим се делима Тинторета, Веронеза, Јан ван Ајка, Веласкеза, Манеа, Монеа, Ван Гога, Брака... Слике су покривене стаклом. То ми не смета. Моја пријатељица, иначе уметница, искрено је тужна, стакло јој смета, скрива лепоту. Пита се зар није било другог решења. Гледам је. Потпуно је понета. Сама у гужви. Повремено разговарамо, више ћутимо. И сада нас видим. На последњем спрату седимо на црвеним софама, ослоњењене леђа о леђа и гледамо платна, свако на свом зиду. Дивљење, усхићење. Знам да је на сликама она видела више од мене. Ни то ми не смета. Опет јасан осећај среће.

Вече.

Фотографисање на Тиберијевом мосту, преко реке Маречи, који је саграђен у првом веку наше ере. Има пет лукова различи те величине. И данас њиме пролазе аутомобили и пешаци. Осветљен, огроман Августов славолук, Кавуров трг, стара Градска кућа, Трг три мученика, фонтана Де ла Пиња... Гледам, свесна игре векова у којој учествујем. Ходајући улицама Римин
ија чула сам глас Ероса Рамацотија, али не оног дечака из Амаркорда, у сцени грудвања на градским улицам када је био најжустрији бацач, већ познатог поп певача, због чије сам песме ушла у кафић. Знам да је овим улицама шетао Фелини, који је рекао да његови филмови нису прављени од сећања и да је за њега причање једина игра коју вреди играти.

Причање о Риминију. Опет јасан осећај среће!